Поводом све већег броја питања повратника из иностранства у који посао да улoже свој новац док се повећава реална неизвесност због пандемије вируса корона, копредседници Националног тима за препород села Србије министар Милан Кркобабић и академик Драган Шкорић, после консултација с доктором наука за јака алкохолна пића професором Нинославом Никићевићем, чланом Националног тима за препород села Србије, поручују да производња јаких алкохолних пића у својим дестилеријама, посебно српске ракије шљивовице препеченице, може да буде веома исплатив посао. Србија је богом дана за гајење шљиве и производњу шљивове препеченице. Изузетни микроклиматски услови: минерални састав земљишта, струјање ветрова, број сунчаних и кишних дана, као и вишевековна традиција узгајања шљиве и домаћинског справљања чувене шљивове препеченице, учинили су да је Србија и по томе познато у чутавом свету. Слични услови постоје, можда, у Калифорнији и неким деловима Француске и Италије. Чувени ирски књижевник, нобеловац Џорџ Бернард Шо, велики поштовалац Србије, изјавио је да је Србија највише позната у свету по Николи Тесли, Михаилу Пупину, Иви Андрићу и старој српској шљивовој препеченици. Министар Милан Кркобабић посебно наглашава да би Србија што пре требало на прави начин да искористи своје благо – српску шљивову ракију – препеченицу за међународну афирмацију и исплатив пласман на најбољим тржиштима широм света: „Чињеница да међународни стручњаци српску шљивову ракију препеченицу, уз француски коњак и шкотски малт виски, сматрају најквалитетнијим и најсавршенијим јаким алкохолним пићем на свету, а да истовремено наше препеченице нема у фри шоповима и другим угледним продавницама широм света уз ознаку "Made in Sеrbia“, опомена је да Србија мора што пре међународно да заштити технологију производње и географско порекло своје најпознатије воћне ракије. Онако како су то Французи заштитили своја пића: коњак, армањак и калвадос, Шкоти малт виски, Мексиканци текилу или Италијани грапу. Пошто Србија, а раније ни СФРЈ, није заштитила српску шљивовицу препеченицу, многе земље ЕУ, међу којима Немачка, Чешка, Словачка, Италија, Словенија, Аустрија и Хрватска производе и извозе шљивовицу препеченицу у земље ЕУ и ван ње.“ Кркобабић истовремено поручује да наши мали и средњи произвођачи ракија у својим дестилеријама морају, уз примену високотехнолошких научних поступака да обезбеде и квалитет и квантитет и континуитет како би свет више вредновао тај наш врхунски производ. Да је производња јаких алкохолних пића веома исплатив посао сведочи „Дестилерија Симић“ (250 тона воћа у једном кувању), која у селу Кокошици, општина Бајина Башта, производи годишње око 40.000 литара јаких алкохолних пића, од чега 96 посто извози у Аустралију, Канаду и Чешку. „Дестилерија Симић“, која у седмој генерацији наставља умеће производње ракија започетој давне 1876. године, данас под вођством Владимира Симића производи 13 врста ракија у чак 70 различитих паковања. Просечна извозна цена по литру је око осам евра. Ево шта Симић поручује да је, осим објекта, сировина и знања неопходно за дестилерију капацитета 100 тона воћа од чега је реално очекивати око 10.000 литара ракије шљивовице. Ферментатор (уређај за врење) капацитета 2.500-5.000 литара од пластике кошта од 1.000 до 4.000 евра. Ферментатор поседује: спиралу за хлађење или загревање, термометре, три славине за узорковање, отвор на дну за испуст, врењаче, систем затварања за врење без кисеоника. Класичан казан за дестилацију од око 350 литара са ваздушним дефлегматором (куполом) и свим потребним термометрима и мешачем кошта 4.500-6.000 евра. Пумпе за густу масу коштају од 1.500 до 6.000 евра. Цена пумпе за претакање ракије креће се од 200 до 500 евра. За складиштење ракије су неопходни танкови, чија је цена до 5.000 евра (капацитета око 10.000 литара) После препека – редестилације, ракија стари у храстовим бурићима, чија је цена евро по литру, за шта је укупно потребно 10.000 евра. После финализације (подешавања алкохолне јачине) ракија се флашира. За плочасти филтер потребно је издвојити око 300 Е, пуњач са четири дизне кошта 800 Е, а затварачица око 1.300 Е. Етикетирка вреди 600-1.500 евра. Цена флаша, затварача и етикета је различита. Још око 25.000 евра је неопходно за куповину 100 тона шљива. Враћање уложеног новца почиње после 5. и 6. године. Трошкови би били мањи када би се произвођачи ракија удружили и засадили шљиве. Академик Шкорић истиче да произвођачи ракија у Србији морају да уносе више научног знања како би били конкурентни на светском тржишту. Наглашава да су за сваку похвалу чувени курсеви професора др Нинослава Никићевића на којима се стиче мајсторско писмо, а које је од 2008. године до данас похађало више од 750 полазника.