Иницијатива за оснивање здравствених задруга – Наша обавеза и наслеђе – Један век
од оснивања првих Здравствених задруга након Првог светског рата
*Милорад Стаменовић, доктор економских наука, струковни специјалиста медицине,
научни сарадник за јавноздравствену област – здравствену економику, Пројектни менаџер
у клиничким истраживањима, повремени дописник „Политике“ и „Новог Магазина“,
тренутно на академском усавршавању у Француској
Иницијатива др Милорада Стаменовића за промовисање рада и успостављања
здравствених задруга у Републици Србији има за циљ да укаже на значај модерног облика
удруживања у здравствене задруге а у складу са глобалним трендовима.
Иницијатива је покренута и кроз захтев за јавно слушање испред
Одбора за Здравље и
породицу Народне Скупштине Републике Србије 27.01.2020. Због
јавно-здравствених околности јавно слушање није одржано, а
иницијативу је подржало преко 10.000 стручњака из области здравства,
задругарства, економије и правних наука.. Очекује се да након
формирања нове владе и у складу са историјском улогом коју
здравствене задруге имају за Републику Србију, развијених модерних концепата овог
облика удруживања у свету али и предизборним предвиђањима и новим државним
стратегијама – се одржи јавно слушање поводом иницијативе за оснивање здравствених
задруга у наредном периоду (текст Инциијативе доступан на ЦЕРН академској бази као
истраживање које има за циљ промену јавне политике :
https://zenodo.org/record/4007497#.X1HzI9YzaUk ). Иницијативу је подржала и
Међународна Асоцијација Здравствених Задруга, сектор међународног задружног савеза и
сарадник и партнер Светске здравствене организације.
Република Србија има богату историју здравственог задругарства (Видети књигу:
„Здравствене задруге – српски корени глобалног развоја и модерне иницијативе,
издавач Прометеј из Новог Сада, аутор: Милорад Стаменовић“) , а посебно је значајан
период од 1921-1941 године када је здравствено задружни покрет показивао изузетне
успехе и значај који се огледао како у превентивном тако и куративном деловању,
повећању једнакости у приступу здравственој заштити, побољшању социо-економских
услова, здравственом просвећивању, институционалном повезивању медицине са
пољопривредом у циљу бољег квалитета живота задругара и др. Један од циљева
Иницијативе јесте да се укаже на недостатке постојећег Закона о Задругама (2015) године а
у циљу омогућавања формирања модерних здравствених задруга. Такође, овом
иницијативом се указује на потребне промене у здравственом систему Републике Србије
која се као и бројни други системи суочава са проблемима одрживости и даљег развоја.
Задруге представљају инспирацију новој генерацији младих која се налази у врло
неповољном економском и друштвеном положају. До тога је довела и глобална
финансијска криза 2007/2008. Млади су широм света присиљени да промене своје
економско размишљање да би опстали на модерном тржишту које показује одређене
неравноправности. И поред доминантности модела предузећа у власништву инвеститора
на економским факултетима и школама се задругарство не обрађује довољно. Међутим, и
поред ове чињенице, присутно је повећање интересовања како међу владама држава тако и
у оквирима рада међународних организација попут Уједињених Нација (УН),
Међународне организације рада (ИЛО), УН Организације за храну и пољопривреду (ФАО)
о потенцијалу и значају задруга за побољшање животних услова и решавање кризе
неједнакости. Резолуција 56/114 Главне скупштине УН о задругама и друштвеном развоју,
УН нацрт смерница за стварање подстицајне средине за развој задруга и ИЛО препорука
193 о подстицању задругарства указују на нове тенденције и разјашњавају значај и улогу
задругарства у модерном друштву.
Здравствене задруге су оцењене као вишеструко значајне и од стране Међународне
Асоцијације здравствених задруга која је пружила подршку овој инцијативи. Наиме у
извештајима ове организације се наводи да услед трансформација здравствених система на
глобалном нивоу, здравствене задруге имају све већи значај а посебно у циљу решавања
следећих проблема: прогресивно смањење (релативно селективне природе) у приступу
здравственој заштити, посебно на релацији урбано-рурално; смањење употребе одређених
услуга услед повећања цена; већи притисак на здравствене раднике да повећају своју
продуктивност; растући јаз између потребе за персонализованим решењима у поређењу са
стандардним који захтевају иновативна решења у здравственом систему; креатори
здравствене политике су онемогућени да предложе јасна и дугорочна решења; расте
приватни сектор у здравству и стимулише се развој профитно оријентисаних ентитета док
задруге у великом броју случајева остају неукључене у развојне политике и др.
Иста организација дефинише 3 основне карактеристике о потцењеном погледу на
здравствене задруге: да су профитно оријентисане организације успешније од јавних и
задружних; комплексност здравствено задружних организација; недостатак адекватних
података о раду здравствених задруга у смислу пружања здравствене заштите и реаговања
на здравствене потребе становништва. Један од основних предуслова оснивања и развоја
овог облика удруживања јесте разумевање принципа пословања и организације. Анализом
развоја здравствених задруга у 15 земаља (Аргентина, Бразил, Белгија, Аустралија, Канада,
Колумбија, Француска, Италија, Јапан, Малесија, Сингапур, Шпанија, Шведска, Велика
Британија и САД) утврђено је да су здравствене задруге у развоју и да постоји све већи
број задруга који запошљава све више радника као и да се њихове функције усложњавају
(заштита од ризика, превенција, пружање здравствене заштите на различитим нивоима,
дистрибуција и развој лекова, клинике и др). Према извештају међународне Асоцијације
Здравствених Задруга тренутно у Аустралији има 175 з.задруга које запошљавају 15,653
радника; у Белгији има 785 з.задруга које запошљавају 19.702 радника; у Бразилу – 1933
з.задруга које запошљавају 96.023 радника; у Канади – 130 з.задруга са 1.132 радника; у
Колумбији 152 з.задруге са 17.383 радника, Француска – 1832 з.задруга са 17,383 радника;
Италија – 6,756 з.задруге са 233,397 радника; Јапан – 145 з.задруга са 91,969 запослених;
Сингапур – 4 са 2,271 радника; Шпанија – 507 з.задруга са 52.006 радника; Шведска – 298
з.задруга са 19.367 радника.
Међународне организације које се баве проблематиком задругарства такође сугеришу и да
је у даљем развоју и иницијативи за оснивање и развој здравствених задруга добро
користити информације из претходног наслеђа које у појединим државама могу бити врло
богате.
Историјски успеси здравствених задруга на територији данашње Србије, које су
препознали и други народи и преносили модел здравственог задругарства какав је постојао
код нас – указују такође на успехе које је тадашња држава, струка и задругари остварили
(важно је поменути да међу државама које су преносиле одређене концепте здравствено
задружног модела су били и Јапан, САД, Француска, Пољска, Бугарска, Румунија, Индија
и др.). Здравствено задругарство је укинуто 1949. године када је интегрисано у
здравствени систем тадашње Југославије. Краљ Александар Први Карађорђевић је био
декларисан као први здравствени задругар и током свог живота је снажно подржавао
здравствено задружно удруживање. Бројни наши великани медицинских наука (а међу
њима и др Гаврило Којић као и Професори Милан Јовановић Батут и хрватски стручњак
проф. Андрија Штампар ) су утицали на иницирање и развој овог облика удруживања у
тадашњој држави имајући у виду тешко послератно наслеђе и значај оваквог покрета.
Данас, један век касније од инцијатива ових наших великана које су резултовале у
оснивању већег броја здравствених задруга почев од 1921. године (постојале су и пре
балканских ратова з.задруге, али у малом броју, док је омасовљавање у смислу оснивања
већег броја на нивоу државе почело од 1921. године) , покреће се ова инцијатива за
оснивање здравствених задруга, али у модерном контектсту и предлажу се модерни
облици удруживања. Како задруге од почетка свог деловања имају сарадњу са
законодавцима у циљу успостављања регулаторног оквира који препознаје разлике у
пословању задруга, логичан је след догађаја да се након дуготрајне паузе у деловању овог
облика удруживања (од 1949. године), оваква инцијатива покреће управо на јавном
слушању у Народној Скупштини Републике Србије. Законом о Задругама из 2015. године,
здравствене задруге се помињу, али се поставља питање о томе да ли важећи Закон
омогућава све потребне активности здравствено задружног модела? Такође, треба
назначити да су здравствене задруге након Првог
светског рата биле осниване по основу закона о земљорадничким задругама а тек је 30их
година донесен Закон о здравственим задругама који је садржао све потребне
специфичности за даљи развој овог облика удруживања. У овом случају се треба позвати и
на ИЛО (International Labour Organisation) препоруку под бројем 193 – која говори о томе
да задруге „треба третирати у складу с националним законима и правном праксом и под
условима који нису неповољнији од оних који се односе на друге облике предузећа и
друштвених организација“. Такође оно на шта треба скренути пажњу законодавцима јесте
да се спрече услови који би директно нарушавали аутономију и независност задруга. Иако
је понекад заштита државе значајна, а посебно у случајевима када се врши трансфер
имовине у јавном власништву у нове моделе задруга, или када се врше именовања
владиних дужносника у надзорне одборе не сме да наруши права и одговорности чланова!
Већ наведена ставка 193 ИЛО дефинише околности и за овај случај: „Владе треба да уведу
мере подршке, где је то потребно, за активности задруга које постижу специфичне
резултате друштвене и јавне политике, као што је подстицај запошљавања или развој
активности од користи социјално запостављеним групама или регионима. Такве мере могу
укључивати, између осталих и пореске олакшице, зајмове, дотације, приступ програмима
јавних радова и посебне одредбе о набавци.” Оно што је важно јесте да се владина
подршка задругама не сме изједначити с владином контролом задруга.
Ове смернице је потребно узети у обзир приликом формирања или ревизије националне
политике о задругарству. Ту се експлицитно наводи следеће:
– Држава не би требала подржавати задруге само зато јер су задруге већ због тога шта и
како раде на темељима конкурентности поред свих осталих облика пословања
– Задруге не смеју бити инструмент државе и морају деловати аутономно
Држава треба да обезбеди задругама независност од државе, док није препоручљиво да то
буду инструменти државне политике, програма техничке подршке, канали за дистрибуцију
субвенционисаних зајмова и дефицитарне робе, форуме за политичку индоктринацију,
начине за формализацију неформалне економије – јер задруге заиста доприносе друштву
онда када послују у складу са својим начелима!
У историји су честе ситуације у којима држава види развој задруга као кључан алат своје
политике (на пример у дистрибуцији услуга у појединим економским секторима, у
смањењу незапослености или сиромаштва..). Значајан број држава је укључивао задруге и
у своје страгије у борби против сиромаштва због доказане способности да економски
мобилишу оне који немају имовину! То је као резултат довело до повећања донација и
додатна финансирања кроз међународне пројекте!
У савременом контексту, задругарство је донекле почело да преузима и функције у
дистрибуцији услуга које је раније имао јавни сектор (посебно у државама северне
Европе). Задруге нису чаробно решење за све оне проблеме где јавни сектор нема одговор
али је чињеница да имају могућност да нађу додатни људски и финансијски капитал који
даље утиче на поврат улагања и оснивање нових задруга. При томе, ове активности
задруга су мотивисане друштвеним исходима, а не простом економском користи чланова.
Итајлија је такође држава која јако добро користи капацитете задруга па и здравствених.
Тиме што се формирају представничке платформе на нивоу индустрије или сектора,
задружни покрет има могућност да оснива стратешка партнерства с државом у циљу рада
на закононима и регулативама који ће бити корисни за задруге са начелом поштовања
аутономије и независности задруга. Бележењем успеха и потреба за одређеним
законодавним структурама позив на промену законодавних подручја ће добити
кредибилитет и садржај. Тако се отвара и могућност за даљу сарадњу са незадружним
секторима на пример са синдикатима, непрофитним предузећима, добротворним
организацијама и др. Задругарство такође има значајан утицај на привредни развој те и у
улози у борби против сиромаштва и неједнакости. Потрошачке су се задруге у Еуропи,
Јапану и Северној Америци током 1980-их почеле борити и против уништавања животне
средине тако што су развијале еколошке производе и промовирале зелену
потрошњу. Пољопривредне су задруге такође почеле производити еколошку храну да би
задовољиле растућу потражњу и заштитиле здравље пољопривредника од штетног
деловања пестицида, док су рибарске задруге почеле упозоравати на загађење вода
узроковано индустријским отпадом и канализацијом. Задруге су такође почеле утицати и
на регулацију заштите животне средине као и у охрабривању потрошача да промене свој
животни стил. Такође, задруге се везују за локалне заједнице, задовољавају своје потребе и
на локалном нивоу што се огледа у куповини квалитетне хране по приступачним ценама,
трговањем локалним производима, стварање радних места у локланој заједници и др.
Стога су и у том смислу задруге врло корисне. Осим тога, задруге утичу на преуређење
друштва што је у складу са основним начелима задругарства. Формирање глобалне
задружне заједнице благостања потиче још од формирања прве модерне потрошачке
задруге у Рожделу у Енглеској о коме су писали и Чарлс Гиде, Алфонс и Доримен
Дежардин и др. Задруге су кроз историју показале да могу мењати друштво!
Здравствено задружни модели су као и други типови задруга склони саморегулацији, а
проблеми код нерегулисаних тржишта имају штетне и значајне последице које смо могли
да увидимо код глобалне финансијске кризе из 2007-2008 године када су финансијски
инструменти били осигурани „токсичном имовином“ и довели до краха светских тржишта.
Као суптротност таквом облику пословања, задруге које су сложне саморегулацији,
послују изразито трансапрентно и одговорно а да би саморегулација била успешна
потребно је да укључује поштење, бригу за друге и друштвену одговорност. Дакле, задруге
треба да укључују високу етичку компоненту у свој рад. Стога је такође важно законом
спречити формирање лажних задруга! Да би се разумео значај и начин рада задруга од
велике је важности у академско и струковно образовање уврстити адекватне програме који
би обучавали нове стручњаке за задругарство. Развој и будућност развоја задруга треба у
континуитету подстицати и кроз научна истраживања која су обавеза надлежних савеза ал
ии научно истраживачких институција са којима задруге треба да имају висок степен
сарадње. Такође, међународна подршка треба да посотоји а у циљу даљег развоја
здравствено задружног покрета
